Srpski književni glasnik

ФолклорРнЕ БЕЛЕШКЕ. 995

Није ђаиз, мој зете и бане,

Да овако прелиепо одиело

Церном кервцом буде пошкрапано;

Дедер мени ти позусти руке,

Да ти скинем моје одиело

Понеси га сестрићу Цвиаву,

Кад узпије у дружини вино.

Нека мене може спомињати ;

Ово ми је дајо оставио«. Кад то чу бан од Випера слакоми се на Марково одело па му стаде попуштати руке. Кад му пусти једну, Марко сам попусти другу, па раскину бана на две поле, па онда -скочи и потеже „мача поганога“ и исече тридесет хајдука, узе бановог вранца и скиде баново одело и навуче на себе, па поседе вранца бановога и оде у Випер грал. Кад га виде сестра Јелица, помисли да је то бан од Випера, па ишета пред њега у поље, али кад виде да се преварила, побеже у кулу. На трећем басамаку стиже је Марко. ухвати је за свилени пас па је лупи о мермер калдрму. У то лоба „сестра Пунексија“ ношаше сестрића Цвијана, а Марко га узе „па га баци небу под облаке“ и на бојно га копље дочека: „од зла рода нек није порода“. Јелици извади очи па их задене себи за калнак, покупи доста блага и запали банове дворе па се врати кући. Кад га опази мајка, упита га да ли је уморан, је ли зета облазио, је ли видео сестру. Он јој одговори да сестре није видео, већ кад је ишао преко горе нашао је две трњинице, па их је себи задео за калпак. Кад мајка, познаде кћерине очи, проплака и рече: нисам ли ти, сине говорила да се оставиш тога, јер волим боловати једну рану него две.

Бележећи народне приповетке од Цигана клинчара

у Алексинцу, који су се пре 20 —30 година доселили из 'врањеког округа, између осталога забележио сам и једну, њима. готово свима добро познату, приповетку, која има, изузевши само неке детаље, идентичну садржину с овом народном песмом.