Srpski književni glasnik, Jan 01, 1906, page 48

Кроникла о Владлавини КАРЛА [Х. 25

— Оставимо се тога. Какав вам је то гајтан што вам виси о вратуг

— То је једна амајлија.

— Ја сам мислила да сте протестант !

— И јесам. Али ову амајлију дала ми је једна госпођа, и носим је као успомену на њу.

— Слушајте, ако хоћете да ми се допаднете, нећете више мислити на госпође; хоћу ла сам ја за вас све госпође. Ко вам је дао ту амајлију 2 Да није опет Тиржисго

— Није, верујте.

— Лажете !

— Ви сте дакде госпођа од Тиржиса2

— Сад сте се издали, господине Бернардо!

— Како2

— Кад се видим е госпођом од Тиржиса, питађу је зашто се огрешила и дала ту светињу једноме јеретику.

Неизвесност Мержијева била је сваког тренутка све већа.

— Дајте ми ту амајлију.

–- Не могу.

— Али ја то захтевам. Зар ме смете одбити2

— Обећао сам да је вратим.

— То је обећање детињарија! Обећање дато лицемерној жени не вежи. У осталом, чувајте се, то је можда нека чаролија, нека опасна амајлија. Тиржис је, кажу, велика врачарица,

— Ја не верујем у врачање.

— Ни у врачаре2

— Верујем по мало у врачарице.

Он удари гласом на ову последњу реч.

— Слушајте, дајте ми ту амајлију, па ћу можда скинути образину.

— Е, ово је баш глас госпође од Тиржиса!

— И последњи пут, хоћете ли ми дати ту амајлијуг

— Вратићу вам је, ако скинете образину.

— Ах! баш сте несносни се том вашом Тиржис; волите је колико хоћете; шта ме се то тичег