Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 791

јенцем“ и „Песмама“ Бранка Радичевића. Јоксим Новић Оточанин, дете из официрске племићске породице, студенат у Бечу, Јени и Хали, ђак Копитара и друг Јана Колара, због своје „жестоке нарави“ био је оставио породицу и цивилизован свет, и, као прави романтичар, отишао међу „природне људе“, петнаест година провео у босанским планинама, по херцеговачким кланцима, на Пирлитору и Дурмитору, на чардацима босанских бегова, међу херцеговачким хајдуцима, на катунима слободних гторштачких племена и по кулама арбанашких поглавица, трудећи се да се саживи са животом тога света, да добије његову душу, да гледа на свет његовим очима, да говори његовим језиком, да би могао прошлост и садашњост опевати као какав Тешан Подруговић или Филип Вишњић.

Али све је то код Новића била само једна дуга романтичарска ескапада, у великоме оно исто што је чинио Стеван Влад. Каћански, који се као ђак гимназије, пошто је прочитао Шилерове „Разбојнике“, одметнуо у хајдуке на дедин салаш код Сегедина, „да мало прокарломорствује“, како вели један његов сувременик. Новић је био и остао „дете из добре куће“, ђак немачких романтичара, и када је опевао косовску епопеју или доживљаје Старине Новака, он је непрестано мислио на свој првобитан књижеван и романтичарски план: створити српске „Нибелунге“.

Код писца „Горштакиња“ сасвим је друга ствар, када се већ чини поређење, оно испада у његову корист. Рођен и одрастао у најкршнијој, најтипичној, најхерцеговачкијој, — ако се може тако рећи — Херцеговини, изникао из самога онога тла, у пуној заједници осећања и идеја са људима тога краја, он је самоникао, природан, оригиналан, спонтано развијен, онакав какав је Јоксим Новић тек хтео бити.

Он описује свој родни крај, примитиван, херојски и поетски, онакав какав је, или боље рећи онакав какав је био, Као и толики наши, чак и новији, писци који су,