Srpski književni glasnik

792 Српски Књижевни Гласник.

поред свега свога реалистичкога схватања и приказивања спољног света, сачували романтичарску носталгију за прошлошћу, као Јаков Игњатовић који се никада није утешио за Сент-Андрејом из доба лајпцишких и краковских вашара, као Јанко Веселиновић који је чезнуо за Мачвом задруга, као Борисав Станковић који у „Старим Данима“ жали за старом Врањом ашиковања и љубавних дертова, и уздише: „Старо, старо ми дајте, оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада !“, тако и Невесињски жали за оном Херцеговином пре окупације, и заједно са старим усташима вели: „Хај наша златна старино !“

Он је и осетио и успео да изрази оно што извесни романсјери француски зову „душа земље“, и то чини нај јачи и најтрајнији утисак свију његових приповедака. Није то само она обична, често површна „локална боја“, но то је онај интимни дух, који се на крају крајева, не да рашчлањавати, и који оживљава, даје душу и живот целоме томе свету брдских главара, црногорских четника, сеоских врачара, мостарских балија и старих бегова.

У главном тај утисак изниклог, истинског и празог, тако човек да каже, долази отуда што се писац држао онога богатог, сигурног и реалног народног основа. Оно је сликао праве људе из народа, каткада их фотографски снимао, и уносио оне поетске и снажне народне легенде. Више но обично ту има богатог етнографског елемента, народних веровања и обичаја, као онај опис сватова у „Невјести и по“, који може послужити као објашњење сватовским песмама у Вуковој збирци. И све то у једном необично богатом народном језику. „Горштакиње“ ће зарадовати наше лексикологе, али и свакога онога који верује у обилност, обимност, живописност, изражајност и вечиту младост нашег народног језика.

Но није у овој књизи једино добро тај народни дух. Невесињски има маште, која је врло јака у „Здухаћу“, на пример онај прелаз сватова џинског цара, у глуво доба