Srpski književni glasnik

5300 Српски Књижевни Гласник.

вешкој, где му је отац био пропали трговац, и где је оскудно провео младост учећи гимназију. Не положивши матуру, решио се да буде апотекар, спремајући се узгред и за универзитет. Али га захвати борба тадањега времена, и он поче да учествује у јавном животу, да држи говоре по зборовима, пише политичке песме, а неко време, кратко, издавао је и један лист који је био опозиција и влади и опозицији. Тада је написао и политички комал „Катилина“ (1852). Исте године напусти апотекарски позив, и прими се за драматурга позоришта у Бергену, где је остао до 1856 године, написавши за то време неколико мање познатих драма: „Гроб Хуна“ 1854, „Госпођа Ингер од Естрота“ 1855, „Свечаност на Солхангу“ 1856, „Олаф Лилиенкранс“ 1857, итд. У то време већ је постао познат у ширим круговима, тако да га позваше за драматурга и позоришног писца у Кристијанију. Ту је написао комаде „Поход на север“ 1828, „Комедија љубави“ 1862, „Претенденти престола“ 1864. Помоћу једне стипендије отишао је 1864 из своје отаџбине на југ, и живео јеу Риму, Минхену, Дрезди, еве до 1892, кад се вратио у Норвешку. Тек ван своје отаџбине написао је Ибзен дела која су му славу пронела светом, најбоље своје драме. „Бранд“ 1866, „Пер Гинт“ 18367, „Цар и Галилејац“ 1878, „Савез омладине“ 1869, представљају оштру сатиру на норвешке друштвене прилике, док су против друштва уопште упућени комади „Стубови друштва“ 1877, „Нора“ 1879, „Авети“ 1881, „Непријатељ народа“ 1882, „Дивља патка“ 1884, „Розмерсхолм“ 1876. Последње његове драме су „Госпођа с мора“ 1888, „Хеда Габлер“ 1890, „Грађевинар Солднес“ 1890, „Мали Ејолф“ 1894, „Џон Габриел Боркман“ 1896. Као епилог целом свом раду написао је Хенрик Ибзен 1900 још и символичку драму „Кад устану мртви“, Годину дана доцније ударила га је капља, те је боловао све до 10 маја ове године, када је умро у својој 79 години. Ив.

Власник, Богдан Поповић. Уредници, Павле Поповић, и Др. Јован СкЕРДИЋ.