Srpski književni glasnik

502 Српски Књижевни ГЛАСНИК,

— Умријећу, ако је не зовнеш, — застења. — Само ми њезине траве могу помоћи и нико други. Тако јој и кажи...

— Па што ми одма тако не кажешг — осијече Фимија, спремајући се да пође. — Шаљеш ме њојзи, а не кажеш рашта2... Проклете да Бог да биле све болести и сва зла на свијету, проклет им и траг и сви знаци њихови!,,,

Пошто је Фимија отишла, газдиница се брзо диже, па поче чистити и распремати собу, „да све буде уређено“. Желила је да „свака ствар буде на свом мјесту“, како баба ни по чем не би могла познати, е је било „икаквих промјена јали немира“. Није чак заборавила поставити насред собе п малу мумтафтицу, прекривену шареним чаршафом, и поређати по њој неколико гурабија, трп таблице са цигарима и двије овеће чаше ракијске. Насред мумтафтице поставила је невелику боцу, у којој се златила стара шљивовица, опа што је газла Јован испија само о великим, Христовим празницима... Свршивши све, опет се завали на шилту и опет поче јечати п стењати.

— Једва се једном и тај белај сврши, — јави се најпошље, након пола сахата, стара Фимија, дахћући и отхукујући од умора, па се зачуђено поче обзиратп по соби и, испод ока, са неким неповјерењем, гледати Стаку. — Једва једном... проклета била и баба и болес' и... духан и стара шљивовица!... Сатрала сам се иђући, покорила се пред њом и једва је намолила да дође... Да нијесам почела плакати... ђаво ме однио и с мојим срцем и сузама... не би никако пошла. „Нећу ја,“ вели, „у ту кућу, па нећу!“ Да није невоље, ја бих њојзи очитала молитву да би јој се све капа на глави окрећала !... Она, кучка једна, па да неће у ову кућу!... Ама невоља је п... ето... заплакала сам... у 30 час га плакала... и казала сам да си на умору.

— А ђе јег Што не дође2... запита Стака оштро, гласом који ни мало није наличио на болеенички. Камо је2...