Srpski književni glasnik

Кроз Наше РуМУНЕ. 57

злике. Највећа је разлика како сами тврде у говору, а затим у ношњи и у обичајима. Царани себе сматрају чистијим и правијим Румунима, што им ни Унгурани не одричу. Како је цео мој пут водио кроз Унгуране, то се све моје белешке из путописа односе само на њих, а о Царанима немам засад никаквих ближих података,

О пореклу, досељењу и прошлости наших Румуна мало ми је што познато. Само питање о пореклу Румуна уопште врло је заплетена ствар у којој се испитивачи мало слажу. О нашим се Румунима још мање зна. ( њима није писано готово ништа. О њима нема ништа ни у румунској литератури.

Ја не знам да ли је у овим крајевима у старо доба било више средњевековних Влаха но у осталим крајевима негдашње Србије. В Карић“ о нашим Румунима вели ово: „Међу овим Власима тешко данас да има потомака оних староседелаца, које Срби затекоше доселивши се овамо. Имена мбета, вода, брегова и планина у целоме томе крају, са веома малим изузетком, сва су срцека. Многа од тих места по имену своме и по предањима која око њих леоде, у свези су са чисто српском историјом. Морало је дакле протећи дужо време, у коме су Срби били искључиви становници и овога краја кад су му у свему тако јаван и неизгладив српеки печат ударили. И заиста, и Кучево и Браничево били су пре најезде Турака густо Србима насељени, али су им ратови у другој четвртини петнаестога века знатно проредили становништво. Године 1451 џак, кад су кнез Павао и Змај деспот Вук превели преко 50.000 душа у Банат ови су крајеви морали остати готово сасвим пусти. Тако је створена могућност за насељавање народом из других крајева, тим пре што су долине Мораве, Млаве,

' Види о томе прегледан чланак Д-ра Ј. Радонића; Писмо А. ИМ. Тургењева Митрополиту Стевану Стратимировићу и одговор Митрополитов с прилогом његове расправе о Власима (»Летопис Матице Српске«, књ. 228, стр. 68—96.).

# » Србија«, стр. 92—95.