Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 1!

елиптичан, пун новина и слобода, са бојама које се преливају и подсећају на сликарску кичицу, са рељефом који као да реченицама даје физичке облике и опомиње на вајарство, са екладом и благогласношћу која иде до музике, стил импресионистички до крајњих граница.

Онај који је научио на одмерену, трезвену, кристално јасну и класично просту прозу старијих француских џисаца, једнога Волтера на пример, осетиће се засењен, збуњен, изгубљен у овом нервозном и блиставом стилу Додеовом. Такве књиге, које чине највише уживање људима од уметничкога осећања, бацају у очајање филологе и граматичаре, и „Набоб“ је тешко дело не само за једног странца, и прилично упућеног у француеки језик, но чак и за једног рођеног Француза осредње књижевне културе, и врло је мало француских књига тако тешких за превођење као што је овај роман. У „Набобу“ има ствари које су готово непреводљиве, а нарочито на један још неразвијен и сиров језик као што је српски, где може имати двадесет п пет речи за делове плуга, али где нема речи за мало утанчанија осећања, за сложеније појаве душе, за преливе и све оно што иде у суптилности уметности.

Требало је бити неко, како би рекли Французи, и имати широка плећа па узети на се један тако велики терет као што је превођење „Набоба“ на српски. У првом реду ваљало је знати француски језик, и то дубоко и потпуно, како се само изузетно зна; требало је имати врло ретко књижевно осећање, јаку књижевну културу, осећање прелива, давати не буквалан смисао него пренети на читаоца оно свеже осећање лепоте, онај уметнички утисак који се као мирис цвета прима из отворене књите. Најзад, поред свих тих изузетних способности, тражио се за један овакав посао и дуг, упоран, мучан рад, који би месецима трајао, а можда и годинама.

У место свега тога, ми смо добили један брз, овлашан, блед и слаб превод, који је на парче излазио у подлистку једног дневног политичког листа, им који је