Srpski književni glasnik

134 Српски Књижевни Гласник.

Собрању. Општи утисак свих ових говора, као што се види по овом сумарном излагању, повољан је, а сравњен с ранијим изјавама о истим питањима, показује напредак у правилном схватању и опште балканске ситуације и српско-бугарских односа у свези с Маћедонским Питањем. Очишћени од партизанских примеса и свега што је од споредне важности, сви се ови говори могу свести на ове четири тезе:

1. Сви трезвенији и увиђавнији бугарски политичари свесни су опасности којима би се могла изложити њихова. отаџбина, ако би поумила сама да решава Маћедонско Питање које, у данашњој својој фази, није више ни национално ни бугарско, него политичко и европско.

2. Што се дошло до овога садашњег анархичнога стања у Маћедонији и на Балкану, подједнако опаенога за све балканске народе, а нарочито по Србе и Бугаре, као представнике Словенства на Балканском Југу, криве су, више или мање, све бугарске владе, па и данашња, што су, заносећи се националистичком искључивошћу, подржавале Унутрашњу Организацију у њезину револуционом раду, који није био ни добро смишљен ни увек правилно упућиван.

3. Опасности којима може да поведе ово анархично стање упућују Србе и Бугаре на споразум коме би главни задатак имао да буде одбрана балканске самосталности, а потреба оваког споразума —— на такво формуловање Маћедонскога Питања, које би, ни у колико не вређајући народну им осетљивост, одговарало заједничким им интересима. 4. Под утицајем ове потребе, националистички империјализам, потхрањиван историјским успоменама, уступа место конфедеративном принципу који боље одговара и духу времена и реалним приликама на Балкану и у Маћедонији. Аутономија којој би се ишло поступно, мирним примењивањем рефорама, подржаваних споразумном акцијом Срба и Бугара, помогла би да се изглади садашњи