Srpski književni glasnik

154 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

рике, а нарочито Јапана и Немачке, додирујући и протекционизам и меркантилизам. После ових ствари, које су за обим ове брушуре несумњиво натрпане, писац је показао цифрама односе који постоје између увоза и извоза из Србије у Аустроугарску и обрнуто, као и односе увоза и извоза између Бугарске и Турске. Овим датима писац је утврдио да су Аустроугарска за српске, а Турска за бугарске сировине, главни потрошачи. Само, из те констатације писац не извлачи никакве консеквенце, нити показује напр. на који би се начин могла еманциповати Србија економски од Аустроугарске, нити Бугарска проширити своје пијаце, — већ прелази на историју преговора између Србије и Аустроугарске. Историја ових преговора црпена је из неаутентичних извора (новина, депеша разних агенција, ител.), зато није тачна, како се писац подавао утицају мишљења које шовинистичка бугарска штампа има о Србији и њезиним политичким плановима, то се чини и тенденциозна. После евега овога, требало је да се што јачим разлозима покаже зашто је неопходно економско зближење између Србије и Бугарске, а из овега, и после њега, и политичко зближење. Али, место свега тога, поновљена су позната општа места о конфедерацији балканских држава, и додирнута је политика краља Милана.

Тешко ће бити читаоцу разазнати се у овој књижици, толико је писац збуњен, нејасан, неспретан, и ако

добронамеран. Јер, нити се може рећи да је ова књига.

прилог историји српеко-бугарскога зближавања (дата нису аутентична), нити се сме узети као једна од оних убедљивих, јаких, освајачких „речи у своје време“. Вајдица је врло мала, готово никаква за идеју коју је требало ширити. Али, да је писац укратко изнео претежну улогу економских чињеница у међународној политици, са примерима који су многобројни и убедљиви из историје енглеске, америчке, нарочито немачке; и:да је аутентичним подацима, — а то му није било тешко, — утврдио потребу економскога емандиповања балканских држава од