Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЗА НИЈА, 167

а овђе немаш ништа... У туђе се послове пемој мијешати, ако ниси рада злу и белају..

— Ама, секо, ово је и теби туђа кућа, — шаптала је Стака, страхујући да је ко из комшилука не чује. Ти си давно из ње изашла...

— Ово је моја кућа, јер сам се у њој родила, дочекивала је Мара још гласније, као спремајући се на жесток окршај. — У њој ја вазда могу радит' што хоћу, а ако је ксме криво, отворена су му врата па нек одмах пртља...

— Ти би шћела да ја оставим ову кућуг

— Нек је остави свак ко хоће да се у моје послове мијеша.. Док ја овђе заповиједам, дотлен ће бити и среће, а туђице ми се неће размећати по мом огњишту...

За кратко вријеме растјерала је Мара сву Милкину родбину, која јој још остала вјерна и покаткад се навраћала. Грдила је свакога, песовала, пријетила, засипљући га прегрштима пословица своје покојне матере, „која је била најпаметнија жена у шехеру“. Једино је мирније гледала Госпаву H на њу као да се није много љутила. Научена да понизно слуша и покорава се свакоме, Госпава се никад није усудила да јој ишта одго-

вори, ни да се опире. А така жена Мари није могла ни

сметати. Зато јој је милостиво дозвољавала, да. смије остати у кући по неколико сахата...

Свијет, кад се на некога, макар и због најситнијег гријеха, окоми, че упушта га лако из шака; он је вољан да своју жртву гњави док је потпуно не уништи и не упропасти. Наравно да Милку ни сад није хтио поштедити. Готово сваки дан ницале су нове приче о њој. Говорило се свуда, како је постала распиница, како је грдне новце потрошила, — три пута више него јој је сав мираз износио, — те како Саво није могао друкчије него јој поставити Мару за тутора. Други, који су се чешће састајали са Савом и опазили како је замишљен, љутит и незадовољан, говорили су друкчије. Они су проносили гласове: да је Милка почела шуровати са „новим