Srpski književni glasnik

168 Српски Књижевни Гласник Швабама“, да је Саво ухватио нека њезина, врло чудновата и врло шарена писма, те умолио Мару нека пази на њу. Ато, који је био радостан због таких гласова, почео је у механама чак и прорицати. Заклињао се тврдо небом и земљом и нудио опкладу свакоме, како неће проћи дуго времена, кад ће митрополит загазити у један красан посао и почети да рјешава нову парницу за развод брака, какве, ваљда, још у свијету било није. Прорицајући и испијајући чаше, сад је правдао Саву и називао га малоумним али најбољим и најчеститијим човјеком, док је Милку сравњивао са најобичнијим роспујама какве су се „у старо, златно доба“ под гомилу камења живе сахрањивале. — Ја сам знао каква је она, — говорио је ватрено, испрсивши се и, по свом адету, усиљено декламујући, па је с тога нијесам хтио ни узети и ако ми се намећала прије, него се са Швабом и виђела. Да сам хтио, одбјегла би са мном у Цариград... Ама моје очи даље виде од СОавиних и знао сам да би њојзи мало било и десет мужева а камо ли један...

И што су приче бивале чешће, што су више расле, све им се више и вјеровало. Не само жене, него је било и озбиљних и мудрих људи, — барем их је свак држао за мудре и озбиљне, — који су по неколико пута на дан пролазили испред Савина дућана и оштро га гледали, као да би му прочитали с лица оно што се у дну душе крило. Они су, управо, и раздраживали Саву те је постајао још бјешњи и суровији. Чинило му се као да пролазе само зато да му у једном поздраву, у оном обичном добро јутро, подругљивим погледом добаце и ријечи: Швабо ти љубио жену, Швабо ти љубио жену !... И неколико пута долазило му јз да скочи с дућана, да потрчи за њима и првог кога стигне да ухвати за гушу, па да га угуши, угњави, убије... Чинило му се да би сад могао клати и убијати кога му драго а да га ни за ким не би срце заболило... Нико њега не жали, ни он не би жалио никога/... Иза тога, емиривши се мало, сакри-