Srpski književni glasnik

ЗМАЈЕВА ЛЕКТИРА. 905

Кал, после свега што смо горе чули, у библиотеци песниковој после његове смрти не нађемо дела која би сведочила о његовој лектири великих песничких производа, тај се недостатак не може приписати само томе што се та дела у библиотеци нису очувала, но тој зл0ој срећи песниковој, што он услед тешких животних прилика није имао ни могућности, није ни доспевао да их чита. У младости је било и времена и воље за то, али га школа, друштво, тадашња наша књижевност, опште духовне прилике онога времена нису могле за то како треба спре'мити. У зрелијим годинама није могао из узрока о којима смо мало час говорили. У писму које сам споменуо на почетку овога огледа, Змај говора о евојим животним прилдикама, које су целог века његовог биле неповољне за искључиво, усредсређено занимање књижевношћу и песничким стварањем, и на једном месту изговара он ове значајне речи:

„Да, да — ја сам вам прилично остарио. Али још ме нешто изнутра боцка да што повеће, самосвојно напишем. Па, можда варајући сам себе, још

мислим, да се не бих ни постидео; — то евако јутро, каткад и у вече у мени искрене, — али нека авет дође и груне у то немилице, — а та је авет старање за свакидашњи крух. — Ето, ипак сам вам

нешто и о себи писао“,

Пишући горње речи, песник, истина, није имао на уму своју лектиру, но своје песничко стварање, Али нема сумње да је та авет на коју се он тужи — непрестана брига за евакидашњи хлеб — била од пресудног, штетног утицаја и на друге појаве његовог духовног живота, па и на лектиру. Ова би, без сумње, узела сасвим други правац и друкчије размере да су животне прилике пе еникове биле повољније.

Ј. МАКСИМОВИЋ.