Srpski književni glasnik

998 Српски Књижевни ГЛАСНИК,

одаји папскога двора и ту проводили по неколико веселих тренутака. Ту су они заједно са другима који би се ту затекли заборављали на свечане буле, озбиљна бревиа што су из њихових пера ишли међу верне целога света, па су се одавали задиркивању, исмевању, оговарању, и причању прича. Сваки ко би знао по какав виц или какву забавну причу био је у бугналу добро дошао и рало чувен. Ту је Пођо бележио приче које је сам причао или које би чуо, па не само приче но и оно што би као прича изгледало — све је он бележио, па је то доцније попуњавао, поправљао и давао му лепши облик. Тако се накупи читава зблрка занимљивих прича, великим делом опсцене садржине, те нису баш за јавност, али су, поред остале интересне садржине, и због тога радо узимане у руке и читане.

Пођове су приповетке после, преписиване, ишле из руку у руке и шириле се у све пространији круг читалаца и у далеке крајеве, тако да су достигле врло велику раширеност, док не дође проналазак штампе, који их просто разнесе на све стране. Већ до 1500 год. ове су приповетке штампане 26 пута, а дотле су имале и три италијанска пјевода.

Као што рекох, све ове приповетке нису од Пођа, већ је ту и других приповедача, а Пођова је заслуга у главноме што је све то скупио у целину и што је дошао на мисао о томе да све то среди у лепу, шарену, занимљиву и дражећу збирку. Он то у осталом и не крије. У многим приповеткама помињу се као приповедачи Болољац Рацело (КалеПо), Антоније Лоски (Losehi), Римљанин Ченчи (Сепет), а то су све пријатељи и знанци Пођови који на папском двору заједно с њим провођаху веселе тренутке.

Многим од ових Пођових приповедака аутори су Пођо и другови, а за њих су узимали градиво из живота свога доба или из времена пре тога, али које се још памтило. Но ови људи који су се са Пођом у бугиалу састајали доста су и путовали: Лоски је н. пр. живео дуже