Srpski književni glasnik

НАКОН ДЕСЕТ ГОДИНА.

Има неколико дана, што се Иву. Полићу по памети врзе одговор на толика њена писма. Најприје хтјео је у одговору бити што обзирнији, али, са дугим размишљањем, долажаху му мисли смионије, а ријеч оштрија. Рашта да јој не рекне сву истину рећи јој искрено све што мисли, и онда с њоме прекинути, — ето на то бјеше се одлучио. |

Једнога јутра нагло се диже из постеље... У соби за рад дочека га топла пећ, и сјевши на столицу до прозора, гледа како се сузнијежица топи по земљи, и слуша зимску студену пјесму, што фијуче над голим дрветима и јецајућ навјешту још један, тмурни једнолики зимњи дан.

— Да! Одговорићу јој одмах, — рече као за се и диже се да потражи њена писма.

Читајућ их очито се мргодио, а кад сједе за сто да пише, био је раздражен; осјети у томе часу у себи уживања да се објасни и, коначно, да с њоме посвему обрачуна.

„Драга Катинко,

Пишем ти под утиском твојих пошљедњих листова.

Размишљајућ о њима, долазиш ми пред очи друкчија него што сам те негда замишљао, али једно је очито: хоћеш да ме савладаш и себи присвојиш.

Рачунаш на моју слабост, но вараш се; ја сам се промјенио кроз ово вријеме одсуства, док си ти остала оно што си и увијек била: невјерна жена. Али хоћу да с тобом обрачунам безобзирно и потанко, нешто ме на то гони, а послије тога мислим да, ни ради себе ни мене, нећеш више стављати никакових захтјева.

Писмом у којем ми јављаш смрт „евога доброга

wifi a TI ic a MA. OMOT oh a i LA.

} 3 ; i