Srpski književni glasnik

254 Српски Књижевни Гласник.

а ти си ме прекарала, да сам слабић, да се бојим твога болеснога човјека. Међутим знам, за сјегурно, да се нијесам бојао, већ сам тада прама њему осјећао искрену самилост, и ако нијесам имао снаге да се од тебе отргнем: била си сочна и похотљива, па ме је то к теби привлачило, — привлачило ме неком чудном силом, и ако сам на махове био засићен тебе и твоје младости... Али ти не само што нијеси била вјерна своме чо-

вјеку, — ти нијеси имала самилости чак ни под непосредним утиском биједе.. Сјећаш ли се Он — твој човјек — бијаше једне

ноћи опасно оболио; љечник изјави да му треба брижне његе. Позвала си ме да ти, тобоже, при руци будем. Стајасмо обоје пред његовом постељом : ти си га дворила, али сп на мене погледала; ја сам се осјећао кривим, и нијесам имао снаге да болесника у очи погледам, а чињаше ми се да ме једнако његов поглед тражи. Па успркос мојој вољи, ипак ме нешто силило неодољиво да га у очи погледам, и — наши се погледи сукобише.

Не знам што сам видио у његовим очима, али ејећам се да сам под притиском његова погледа нагло из собе изишао.

Ти си пожурила за мном.

— Што ти је питала си ме у великој бризи, и са мном у собу унишла. Изнебуха почела си ме љубити и похотљиво привијати уза се. Ја сам једнако био под притиском његових болесних, испитљивих очију, и искрено ти кажем: поражен — истргох се из твога загрљаја и побјегох у ноћ...

Ти си похитила за мном до на улицу... Звала си ми...

Кишило је... Газећ блато, с наваљеним шеширом над очима, мочио сам се уз куће тијесних улица, а његове очи једнако ме прате: видјех их у шкиљењу нажганих лампи; видјех их, на махове, у мраку, као што се види свјетлуцање дивљега огња у старим гробовима. Ах! његове испитљиве очи !

Па ипак нашла си начина да ме наново к себи