Srpski književni glasnik

C PITEC:K 1

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига. ХУШ, БРОЈ 9. — 16 ЈАНУАР, 1907.

ЕВО КАКО ЈЕ БИЛО.

Ви ме позвасте, господо судци и поротници, да говорим, и рекосте да је то моје право. И ја ево хоћу да употребим ту последњу прилику, то последње своје право и говорићу, мада сам се дуго борио и дуго двоумио, да ли да пустим и да све пође својим током, да се предам цео у ваше руке, као откинута грана на вољу валова, или да ипак прозборим коју.

Мишљах да је све то за мој безнадни положај једна глупа бесмислица, пука церемонија, удешена театралија за публику жедну сензација и узбуђајних сцена и веома згодна прилика за веште, досетљиве и површне репортере. Па ипак. Одлучих се, најзад, да говорим.

Но морам унапред нагласити, да овај мој говор неће ни из далека бити каква одбранбена беседа. Нећу да се бацам у отужне, трагичне позе, нећу да играм овде улогу некога мученика и несхваћене величине и жртве болеснога друштва, те тиме да присвојим за себе симпатије сентименталне публике, чији комешај и испрекидано дисање чујем за леђима, — но — верујте човеку, који је посве обрачунао са светом и животом! — говорим из сасвим

других разлога.