Srpski književni glasnik

Ри

86 Српски КњижеЕВНИ ГлАСНИК.

——___

може једно бескрајно славољубиво седамнаестогодишње срце мрзети. Мрзео сам их, а пазио сам сваки покрет њихов, завидео њиховом устегнутом, дискретном кретању и осмеху, мрзео сам им бледолике гиздаве девојке, и кад бих их видео изваљене лежерно у кочијама, стиспуо бих песницу, побледео и гунђао у себи: сви ћете се још клањати преда мном !

Када сам положио иепит зрелости, и то као први од свију, осетио сам први пут сладост пажње и радости оста= лих људи и купао сам се у милинама, кад би ме на шеталишту пекли по образу испитивајући погледи. |

Дрхтао сам од жудње и од саме помисли на престо- | ницу и на њен живот који ме чека и у чија ћу се наручја бацити и где ћу ухватити обема рукама оно што“ чека на мене, оно чему ће сви завидети, јер he ме на пречац подићи из ове прашине у висину. над главама. осталих, просечних људи.

И отишао сам. Добио сам стипендијско место у интернату државних чиновника. То ме је разочарало. Чађаве инеокречене собе, неопран под од чамовине, примитивне касарнске постеље са сламњачом, прозори без чипканих | завеса, неред и нечистоћа, спавање са туђим човеком, чија задах и зној мораш подносити, јер шта ћеш, куда ћеш, кад си просјак — све, све то ме је вређало.

У нашем стану било је ипак све чисто и отмено. И ја, чим сам прекорачио прага интернату, одмах осетих воњ простоте и чух шкрипут необазривости и неуглађености и одмах ми падоше на ум речи моје тетке: „Синко, и ако смо сироти, не заборани да смо из господске породице. | Можеш, бити сиромах, али увек господин!“ S:

Зато сам ce овећао непријатно одмах при уласку. у ову кућу и туђио се од ње. Моје колеге виделе су то И“ и омрале ме. А ја сам их презирао. Мада у ствари нису џ били лоши људи, само сиротиња, синови сеоских писара 2 и учитеља. ; : :

По ходнику и по избама ходати су цео дан у прелупима, раздрљени и у гаћама. Смејали се необуадано, иљу= 2