Srpski književni glasnik

ЕВО КАКО ЈЕ БИЛО. 85

Још у првом детињству кљукале су ме књигама које нисам могао разумети. Вазда су ми говориле о великим људима, о ђенијима, који никад не умиру и којима се клања цео свет. Већ у седмој години својој моја је глава била пуна именима: Шекспира, Гетеа и других, те није чудо, ако се већ тада развила у мени прекомерна амбиција и частољубље.

Међутим ми отац — који ништа није утецао на мене и који је био за мене само један добар и одличан туђин — посрне. Ни данас не знам шта је био узрок његову паду, али се сећам, да је та велика недаћа порушила наш дом до темеља.

Знам да је био наименован за првога чиновника у муниципији, знам да су ме на улици дочекивала насмешена лица и руке које су ме гладиле по образу, знам да су ми тетке говориле, да ћемо временом доћи и у престоницу и да ће ми отац бити први човек, и да ћемо бити врло богати; — а знам одмах после тога, да су ми тетке по вас дан плакале, знам да су оца чувале и никуд га на– само нису пустиле, знам да су ми се деца ругала, да више нећу носити шешире са свиленим пантљикама и да нећу ићи у сомоту, и знам да ме је баш онај господин који ме је највише миловао и питао шта ћу бити, једном ошамарио на улици, јер сам наишао на њега иза угла, питајући ме грубо, чији сам — и знам да сам после тога дуго плакао код куће, на тавану.

После тог удара, отац. је отишао у пензију, а ми, продавши кућу, повукосмо се у кирију. И од тог доба ја нисам више чуо смеха око мене. Што сам чуо и видео, били су само уздаси, тужбе, патње, натеге са меницама и сузе.

Ја сам се коначно повукао од својих парњака и затрпао се међу књиге. Учио сам) Осетио сам да ме сви, и отац и тетке, гледају сад са удвострученом пажњом, као последњу наду и уздање своје.

Учио сам и омрзнуо људе. Нарочито богаташе и

велику, задовољну господу. Мрзео сам их, колико само