Srpski književni glasnik

АДОЛФ. 89

Ја сам у очевој кући био усвојио једно доста безморално гледиште о женама. Мој отац, мада је строго паз'о на спољне знаке пристојности, допуштао је себи често лаке речи о љубавним везама: он их је сматрао као забаву, ако не допуштену, а оно бар опростиву, и једино је на брак гледао са озбиљне тачке гледишта. Његово је начело било да сваки млад човек треба да се пажљиво чува да не учичи оно што се зове лудопћу, то јест да не склапа трајну везу са личношћу која му не би била потпуно једнака по богатству, рођењу и спољним преимућствима; али у осталом њему се чинило да се свака жена, све док год се ствар не тиче женидбе, може без рђавих последица узети па напустити; и ја сам често гледао како се са неким "одобравањем смеши на ову пародију једне познате изреке: То њима чини шакј мало зло, а нама шШолико зсдвољсшва !

Не може се довољно појмити какав дубок утисак чине речи ове врсте у првој младости и колико се, у добу кад су сва мишљења још сумњива и лелујава, деца чуде кад виде како се, шалама које цео свет одобрава, противуречи правичима која им се непосредно дају. Га правила постају у њиховим очима само поабане Формуле које су се њихови родитељи договарали да им непрестано понављају ради умирења своје савести, а изгледа им да шале садрже праву тајну живота.

Мучен неким нејасним узбуђењем, ја сам говорио себи: ја хоћу да будем љубљен; и гледао сам око себе. Нисам видео никакве личности која би ми уливала љубав, никакве за коју би ми се чинило да ће је примити; питао сам своје срце и свој укус, и нисам наилазио ни на какав израз веће наклоности. Тако сам био узнемирен кад се упознадох са гроФом од П , “ „. човеком од четрдесет година. чија је породица била у сродству са мојом. Он ме позва да га посетим. Несрећна посета! Код њега је била његова љубазница, једна Пољкиња чувена са своје лепоте, мада више није била у првој младости. Та жена, и поред

њеног незгодног положаја, показала је била у више при-