Srpski književni glasnik

KR

ТАЈНА.

о отириј ту несретну тајну, што живот разара ми крадом, Испуња душу ми чежњом и стравом и немоћним јадом.

i Долази тихо к'о болест, кад поноћ над пољима шути, о Шашће ми ријечи слатке и жарке к'о отров љути;

_ Залуд се склапају очи: и кроз сан јој шапат се чује. Поглед јој осјећам увијек, он душу ми ломи и трује.

~ Шутљиви бијели су дани, кад покровом зави их зима, _ Ал' ипак живи су увијек, јер у њима сунца има.

Шта ће ми сунчани дани, кад мртвачким скрије их велом 38) Ona што подло се крије овдје — за мојим челом,

Носи У беспуће мисли, у мистичну нијему даљину, · ДЕ као птице олујом ношене без сврхе гину.

ДРАГУТИН М. ДОМЈАНИЋ,

~.