Srpski književni glasnik

|

394 Орпски Књижевни UJACHMBK.

приказати триуме Јеванђеља, Па моју песрећу пали су ми у руке неки новији писци, на пример Едвард Џибон, који се нису баш одвећ повољно изражавали о тој победи, и који као да пису били врло задивљени тиме што су Хришћани. опде где није био довољан душевни мач и душенвни огањ, прибегли светском мачу и светском огњу. Да, морам признати да сам пајзад почео за оне остатке неанабоштва, за опе лепе храмове и кипопе, осећати неко безаконо саучешће, јер они нису више. припадали религији која је много и много пре Христова рођења већ била мртва, него су припадали уметности која вечито живи. Једнога дана су ми засузиле очи кад сам елучајно у библиотеци читао Говор за одбрану храмова, у коме је стари Грк Либапије са болом преклињао побожне варваре да поштеде она скупоцена узор дела којима је пластични дух грчки украсио скет. Али узалуд ! Они споменици једног протећног периода човечанства, који се никад неће повратити и који је само једанпут могао да процвати, ! еповратно су пропали од црне рушитељске ревности Х риш=ћана... Пе, настави магистар свој говор, ја нећу ла издајући ову књигу накнадно учествујем у том злочину. Не, то нећу никада... И вама, ви полупани кипови лепоте, ви које сте само још љупке слике сна у царству поезије, вама жртпујем ову књигу !

Рекавши то, Хајприх Кицлер бацио је свој рукопис

у ватру која је горела у камину, и од Одличности Х ри-

шћанества остао је још само пепео. |

То се догодило у Гетингену, у зиму 1820, пеколико дана пре оне судбоносне ноћи о Новој Години, када је педел Дорис добио најстрашнијо батине, и када је између „буршеншаФта“ и „ландсманшафФта“ било осамдесет и пет двобоја. То су биле страшне батине које су тада као дрвен град падале на ш 'рока леђа јадног педела. Али као добар Хришћанин он се тешио уверењем да ћемо тамо горе на небу једном добити одштету за болове које смо незаслужено претрпели овде доле. Одавна је то било. Стари Дорис је одавно своје истрпео, и он спава у свом мирном одмо-

i | |

4 a: