Srpski književni glasnik
38 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.
деса пресвеше Богородице, преведена из књиге Агапија
монаха из 17 века, и она садржавају многе краће а често врло лепе побожне приповетке у којима се велича милост Богородичина, и које су врло често по теми исте са многобројним приповеткама истога циклуса у западним књижевностима.
Сем романа и приповедака, има у нашој старој књижевности још једна група списа, која им стоји близу, иако је
по занимљивости испод њих. То су апокрифи и хагиогра-
фија, врста једна књижевна која у себи има ипак доста наративнога и интересантнога, и ако има много јаче истакнут религиозни или црквени карактер. Апокрифи, т.ј. списи о лицима и моментима из библије који су били забрањивани од цркве зато што су теме из библије обрађивали на начин друкчији од онога у ортодоксној библији, раширили су се по српским земљама нарочито у време кад је богумилска јерес била по њима распрострта. Апокрифи ови односе се на многа лица из библије, и то из Старога Завета као и из Новога. Старозаветни најважнији апокрифи су о Адаму, Еноху, Авраму, Исмаилу и Исаку, Мелхиседеку, Јосифу, Јову, Давиду, Самсону, пророку Јеремији, и др. Новозаветни апокрифи су о Исусу, нарочито о његову детињству или о препирању с ђаволом, о Марти (Вероници), јеванђелистима, апостолима, нарочито о Томи, итд.' Хагиографски списи т.ј. животи светаца такође су чести у нас. Има најпре живота општих и чувених хришћанских светаца и светица као што су св. Алексије, Марија Египћанка, Катарина Александриска итд; има, после, и живота светаца локалних, југословенских или чисто српских, као што су Ћирило и Методије,
1 Неки апокрифи налазе се и штампани, док је готово сва остала ћириловска књижевност у рукопису (овде није реч о издањима новијега времена која су учињена ради научних сврха). Они су штампани у доба старих српских штампарија које су цветале од краја 15 до средине 17 века. Књиге штампане у тим штампаријама биле су скоро искључиво за црквену потребу; оне не спадају, дакле,
у књижевност у ужем смислу речи, о којој ми овде говоримо.