Srpski književni glasnik

62 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛлАСНИК.

на Мору) и Г. Јован Дучић (Јадрански Сонеши, УШ). Г. Светислав Стефановић би остао забезекнут и пред сликама, и пред обрадом, и пред ефектима који се добијају од тих песама. Они су преставници разних школа, разно и другим очима гледају на исту ствар, али има један општи утисак по коме се може да цени. Простора ради, а и стога што нисмо ради шали при овако трагичној ствари, ставићемо само Г. Дучићев сонет пред Вече Г. Стефановића, и пошто је разлика веома очигледна између те Г. Дучићеве песме, од које он има много бољих, и те Г. Стефановићеве, од које он нема бољих, оставити их да саме о себи говоре. Г. Дучићев Јадрански Сонеш УШ:

'

Море!... море!... море!.. Свуда само вали!.. Шире него небо, пучина се стере...

На западу пожар! Све плам страшан ждере, И дан, ко мученик, на њему се пали. Шумни се таласи у потјеру дали

Огледалом морским без краја и мјере Тамо руб небески гдје океан пере

Куд гре вихор, галеб, вјетрић, листак мали...

Ал ја куда наглим“ У вечерје ведро Куд лепрша сњежно разапето једро 7 Ах, ја бих далеко твојим милим трагом —

Ал“ куда и камо“ Ја сам, морнар худи, Што ко вал јеца и ко вјетар блуди Над мртвом пучином за пропалим благом...

Г. Стефановићево Вече:

Огрнуто порфиром сунце тоне. Ко царска војска најзад надјачана, Малаксали већ гину зраци дана,

А. чете мрака продиру их, гоне.

Још се низ вале млази крви роне, Ал све је мања чета обасјана Облака рујних. Ноћ осваја врана, И валп ко погребна звона звоне.