Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 876

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 851

слободе јесте чврста већина... Већина никад нема право на својој страни. Ко саставља већину становништва, паметни људи или глупаци2 Ја мислим да смо сви у томе сложни, да глупаци чине управо неодољиву већину свуда око нас, на целој пространој земљи... Већина на жалост има силу, али нема право. Право је у мене и још у по неких људи. Мањина увек има право...“ На заједљив подсмех који му се добацује из гомиле да је постао аристократ, Стокман одговара: „Не мислим ни једне речи утрошити о оној малсној, тесногрудој, сипљивој дружини која је иза нас заостала. С њоме свети живот нема више никаква посла. Него ја помишљам на оно мало људи, на оне појединце међу нама, који су себи присвојили све оне младе истине које ничу. Ти се људи налазе тако рећи напред у извидницама, које су тако далеко истакнуте да их велика већина не може стићи — и тамо се они боре за истине које су у људској свести још сувише младе да би већ сада могле придобити за себе већину... Лаж је да је истина у већине. Јер какве су то истине око којих се обично прикупља већинаг То су истине које су толико остареле да су се већ преживеле. А кад истина толико остари, она већ постаје лаж“. Таква једна лаж је „да је гомила, светина, маса, — права језгра народа, шта више да је она сам народ, и да прост човек, тај наш необавештен и умно недозрели сабрат, ужива исто право да пресуђује да влада и да управља као и она шака умно отмених и слободних људи...“ На супрот опет једној укорењеној лажи, популарној у гомили, у којој се говори да просвета руши морал, Стокман вели: „Не! заглупљивање, сиромаштво и невоља, укратко сви јади у животу — то су узроци покварености! У кући где се патос не мете свакога дана, човек за две, три године губи подобност да морално мисли и ради. Недостатак у кисеонику слаби свест...“ итд. итд. На крају тог смелог и безобзирног изазивања збора, који је сав једнодушно против њега, доктор Стокман је проглашен за народног непријатеља. 54"

24