Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 895

870 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

штампавани разни документи без икакве пошребе за разумевање факаша о |којима је реч. Писац је тај недостатак и сам осетио и зато вели у уводу да је документе, пошто их је подвргао строгој (2!) критици, оставио „врло често да сами говори у тексту“. Само што они говоре и сувише много, те, у извесним деловима, књига Г. Ј. изгледа као прикупљео материјал, који тек има да се обради.

Што он говори „о строгој критици“ то је колико да му се не примети да је документе пуштао у своје причање без икакве цензуре. О тој критици докумената ми смо већ дали доста доказа. Најлепши је пример излагање почетка Другога Устанка на основу једног документа који са свим неверно представља догађаје!

Критика извора не постоји код Г. Ј., он се њима служи на дохват и узима онај који му први до руке дође.

Тако на сшр. 33—34, говорећи о избору Карађорђевом за Вожда, он води као извор Сен-Рене-Таљандија и у примедби пише ово: „Сен-Рене-Таљандије, Србија у АТ1Х веку, Париз, 1875, стр. 71—72. Нема аутентичног документа за овај важан догађај [т. ј. за Карађорђев избор). Причање о начину како је Карађорђе изабран за вођа буне припада Вуку, Скупљ. Исшор. Списи, 1, стр. 14—15.“ Међутим говорећи о овоме избору и наводећи Таљандија и Вука, /Г. Ј. је обишао Јанићија Ђурића, који је с Карађорђем дошао на збор и дешаљно описао како је избор шекао (Гласник, ТУ, стр. 113—115). Заиста јединствена критика извора!... |

Тако се он служи Дубровином (Српско пишање у време цара Александра 1) и Усшанком Српским од Медаковића (раније смо видели да Г. Ј. приписује ову књигу Љ. П. Ненадовићу !), а не примећује да је Медаковићев састав писан по Дубровину! Услед тога незнања, на сшр. 155. он преводи из Медаковића, са српског на француски, писмо Симбшеново Карађорђу од 4. маја 1808. место да тај превод учини с текста у Дубровину, с кога је Медаковић преводио!

Прибегавши компилацији, Г. Ј. је са свим природно