Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 921

А фу ~ и у а и 415 а. e, ~ и учи рата и мр сар и аи 896 СРпСсКИ Књижевни Класник.

њем ноздрва, које су се лагано надимале — у исти мах због уздржаваног бола и због задовољене гордости, она пружи маркизи руку, не са преданошћу кћери која тражи мајчина миловања, него покретом скоро узвишеним као да је полагала заклетву, и рече поузданим гласом: ·

— Мајко, ја сам вас разумела. Поносим се што ћу

познати озбиљне радости испуњавања дужности. Ја се

нећу удавати.

Маркиза као да није имала више ништа да ради у свом животу, сада кад јој се будућност сина чинила обезбеђена, паде у постељу и осети да јој се смрт приближује. Пред материним самртничним одром Маргерита све чано понови своје обећање.

— Хвала, кћери, рече маркиза. Сад могу мирно да умрем.

Маркиз, ког су и сувише навикли на пожртвовање од стране других а да би могао бити несебичан, прими ову жртву без и најмањег устезања и као нешто што му

се дуговало. Међутим како му живот још није био са- ~

свим пресушио срце, он увиде да би материне речи, пуне брижности само за њега, могле бити мало опоре за Маргериту, и он се осети обавезним да каже:

— Сирота моја сестро! |

— Истина је, продужи мати. Сирото дете! њу сам заборавила. Опрости ми, драга кћери. Ти знаш да ја и“ тебе волим. Не, не, нећу спокојна умрети. Шта ће с тобом бити 7 ш

— Не узнемирујте се због мене, одговори Маргерита. Ако вас Господ позове к себи, драга мајко, и ја ћу тражити у њему прибежишта. Посветићу се вери. ·

Добро, кћери, рече маркиза. Христос је најбољи

супруг.

Извесно блаженство озари лице самртнице. Реч јој је постала слабија и наличила је благом уздаху олакшања.

Са радошћу и не жалећи, је умирала. Од једном јој се опет врати живот. Мучило ју је последње неспокојство.