Srpski književni glasnik

Ооо Ооо

Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Ручак, обилно служен, отеже се сам од себе. Ја имам дар да сладим пића који иде можда изнад осредњега. Мој домаћин, који примети моје разумевање, имаде довољно обзира према мени да отвори у моју част извесну боцу Шато-Маргоа. Ја сам пио с поштовањем ово вино отменога порекла и благородних својстава, чији се мирис и жестина немогу довољно нахвалити. Ова ватрена роса разли се по мојим жилама и загреја ме младићским жаром. Седећи на тераси, покрај госпође од Габриа, у сумраку који је купао тајанственошћу увећане облике дрвећа, ја сам имао задовољство да саопштим својој духовитој домаћици своје утиске са живошћу и одрешитошћу сасвим изванредним код човека лишенога, као што сам ја, сваке уобразиље. Ја јој описах речима које су текле саме од себе, и не помажући се никаквим старим текстом, тиху сету вечери и лепоту ове родне земље која нас храни, не само хлебом и вином, већ и идејама, осећањима и веровањима, и која ће нас све при. мити у своја материнска недра, као малу децу заморену дугим даном.

— Господине, рече ми ова љупка госпа, ви видите ове старе куле, ово дрвеће, ово небо: како су личности из народних прича и песама природно никле из свега тога! Ено тамо стазе којом је мали Црвенкапић отишао у шуму да бере лешнике. Ово променљиво и увек упола наоблачено небо било је избраздано вилинским кочијама, и Северна кула могла је скривати под својим шиљатим кровом стару прељу, чије је вретено уболо Лепотицу у зачараној шуми.

Ја сам још мислио на ове пријатне речи, док ми је Г. Павле причао, пуштајући димове једне опојне цигаре, о не знам каквој парници коју је повео противу општине због одвођења воде. Госпођа од Габриа, осетивши ве-

черљу свежину, задрхта под својим шалом и остави нас.

отишавши у своју собу. Ја одлучих тада, уместо да се попнем у собу, да се вратим у библиотеку и продужим испитивање рукописа. Не обазирући се на противљење