Srpski književni glasnik

ac O с ИЕ рит РА а ту

Злочин СИилвЕСТРА БОНАРА. 89

Г. Павла, који је желео да идем спавати, ја уђох у оно што ћу, старим језиком, назвати „књигохранилница“ и дадох се на посао, спрам светлости лампе.

Пошто сам прочитао петнаест страна, које је очевидно написао неки неуки расејани преписач, јер сам имао нешто муке да им схватим смисао, ја завукох руку у разјапљени џеп од свога реденгота да извадим бурмутицу; али ме је овај тако природан и безмало нагонски покрет стао овај пут мало напора и умора; ипак, ја отворих сребрну кутију и узех неколико трунки мирисавог праха, које се расуше дуж груди на мојој кошуљи, испод мога обманутога носа. Ја сам сигуран да је мој нос показао своје разочарење, јер је он врло изразит. Он је више пута. одао моје најприсније мисли, а нарочито у јавној библиотеци у Кутансу, где сам пронашао, пред очима свога колеге Бриуа, збирку исправа цркве Анђеоске Богородице. О моје радости! Моје очи, сићушне и безбројне под својим наочарима, ништа не одадоше. Али угледавши само мој заковрчени нос, који је поигравао од радости и поноса, Бриу погоди да сам нешто пронашао. Он виде свеску коју сам држао, запамти где сам је метуо оставивши своје место, узе је за мном, преписа је кришом и издаде је на брзу руку, да ми доскочи. Али, мислећи да подвали мени, он је подвалио самом себи. Његово издање кипти грешкама и ја сам имао задовољство да укажем на неколико његових крупних смашака.

Да се вратим где сам био, ја посумњах да се тежак дремеж није свалио на мој дух. Имао сам пред очима једну повељу чију занимљивост може сваки ценити, кад кад будем сазнао да се у њој спомиње један питоми зец продан Јовану од Естурвила, свештенику, 1212 годиче. Али, ма да сам тада осећао сву њену важност, ја јој нисам поклонио пажњу коју је такав документ неизбежно захтевао. Моје очи, ма шта да сам радио, окретале су се па једном крају столу на коме се није налазио ника; кав важан предмет с гледишта учености. На томе месту