Srpski književni glasnik
Download:
Show in BnLViewer
ИЗ „СЕЉАНЧИША“
] ДЕВОЈЧЕ и СУНЦЕ.
Сунце с цвећа росу пило, "Девојче се оросило,
Росни скути, — сунце стало, У скуте се загледало.
Вреле зраке, врело сјају,
Па јој скуте целивају.
Пило росу, сунце пило, Девојчицу омилило,
Омиле му целив врући: Сажижући — умирући. Свако јутро у раздање, Хита сунцу у сретање.
li ДвојЈЕ ДРАГИХ.
Не веруј ми, да ти не верујем, Драга моја, знаш ли ноћи што су, Дуге ноћи о Светом Јовану“... Снег западе, те друмове засу, Дању свратим у пјану механу, Вече дође, сваки дома пође; Сваки дома, куд ћу ја, сирома!