Srpski književni glasnik

ИЗ „СЕЉАНЧИША“

] ДЕВОЈЧЕ и СУНЦЕ.

Сунце с цвећа росу пило, "Девојче се оросило,

Росни скути, — сунце стало, У скуте се загледало.

Вреле зраке, врело сјају,

Па јој скуте целивају.

Пило росу, сунце пило, Девојчицу омилило,

Омиле му целив врући: Сажижући — умирући. Свако јутро у раздање, Хита сунцу у сретање.

li ДвојЈЕ ДРАГИХ.

Не веруј ми, да ти не верујем, Драга моја, знаш ли ноћи што су, Дуге ноћи о Светом Јовану“... Снег западе, те друмове засу, Дању свратим у пјану механу, Вече дође, сваки дома пође; Сваки дома, куд ћу ја, сирома!