Srpski književni glasnik

ЕВОЛУЦИЈА ТЕНОВЕ ДОКТРИНЕ. 47

риод, има своју идеју, то јест своју главну црту од које проистичу све остале, тако да се филозофија, религија, уметности и нарави, сви изрази мисли и делања људских, могу извести из какве основне и првобитне особине, из које све потиче и у коју се све стиче,“ и, тако исто, да су „филозофије и књижевности, схватања и осећања, неизбежне последице једнога духовног стања, које их, ишчезавајући, односи са собом“.

Овде, дакле, Тен напушта Спинозу, · који у свету види само систем механичких закона: јер Тен у законима не гледа више апстрактне формуле као Спиноза, него „као неке живе снаге у самим стварима, свуда присутне, увек активне, права божанства човечанског света, која испод себе пружају руку другим силама, владаркама материје, као што су оне саме владарке духа, да све скупа образују невидљиво коло о коме говоре стари песници, које кружи кроза ствари и које заталасава целу васиону.“ Још једном, зар у овој визији Теновој не треба видети Хегелову доктрину о органскоме јединству света који оживљују и крећу унутрашње и жизе силег

Али се Тен не зауставља на том, већ иде даље. Он напушта апстрактне конструкције духа Спинозе и Хегела и приближује се реалним фактима, на којима почивају природне науке. Он најпре констатује само додирне тачке између историских и моралних наука с једне стране, и природних, с друге, а завршава тим што их изједначује, у Предговору Огледа од 1866 и у делу О иншелигенцији (глава Ш, књ. ГУ).

То је трећа фаза његове доктрине, и у њој треба видети нарочито утицај природних наука, пошто је његов пут овде супротан путу којим је ишао Хегел, јер док је код Хегела физички свет остварење идеје, код Тена је морални свет наставак физичкога.

Пошто је, дакле, у прве две фазе, утврдио односе између историских догађаја, он нам, у Уводу у Исшорију Енглеске Књижевносши даје узроке ових односа, њихову класификацију и њихове законе. Ми овде наилазимо први