Srpski književni glasnik

КњИиЖЕеВНИ ПРЕГЛЕД. 53

превода: „То га (тј. Нептуна) јако дарну и он помоли своју мирну главу и из мора погледа што се збива“.

За колико је ступњева нижи Шаразоп у српског преводиоца, видјеће се можда још боље по преводу гласовитог хексаметра:

Tantae molis erat Romanam condere gentem! којим ријечима пјесник, имајући на уму страшну одисеју тројанских бјегунаца, нагласује како је то огроман труд морао бити, да се удари темељ римској величини.

За чудо: Г. Вулић, ма да није имао да се бори ни са каквим стиховским тешкоћама, није опет нашао за умјесно да се малко прибере и тај класични узвик малко друкчије преведе, него ли са скроз баналном и мал те не ћифтанском фразом: „С таким је тешкоћама био скопчан (!) постанак римског народа!“

Али мјестимични недостаци Г. преводиоца не крећу се само у том правцу; он је понекад — и ако, додуше, много рјеђе — сужио замашај или чак измијенио и јасно значење Вергилијевих ријечи. Пошто сам то нагласио још у почетку, дужан сам да и о томе наведем по један примјер. А ти се примјери (што је такође чудновато) налазе у самом почетку Г. Вулићева превода. Већ у првим стиховима, тамо наиме гдје пјесник истиче како од тројанског јунака воде своје поријекло латинско племе, албански праоци и зидови високог Рима:

... genus unde Latinum, Albanique patres atque altare moenia Romae; што је Г. Вулић, доста ситно и нетачно, превео ријечима: „....одакле воде порекло латинско племе, преци из Албе, и високи зидови Рима“. Сувишно је доказивати, како се овдје придјев аШае не може односити на зидове, него једино на високи (узвишени, величајни) Рим. Усвојити Г. преводиочеву интерпретацију, значило би један велики морални појам свести на ситну констатацију једног факта материјалног, а то заиста није могла бити намјера пјес-

никова. МАРКО ЦАР. (СВРШИЋЕ СЕ)