Srpski književni glasnik

52 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

овај труд Г. Вулића изгледа ми прије као нека спомоћна књига за српске ученике, него ли као стилистичка у и умјетничка работа, која хоће да читаоца посвети у љепоте латинског оригинала. Тиме не кажем опет да нам је српски писац дао строго филологијску работу (да је то хтео, он би се друкчије подухватио и, свакојако, строже држао текста); али, тек, његов ми превод, кад га с оригиналом упоредим, на неким мјестима изгледа одвећ сух, геометричан, рекао бих готово, безизразан; читајући га, имам утисак као да гледам слику човјека, којега сам познавао жива, а сада преда мном стоји његов фантом, нека позната сјена, али без боје и живота.

Да о томе наведем један карактеристичан примјер.

Као што је познато Енеја, који је седам година лутао по морској пучини, крене се из Сицилије, гдје је оца свога изгубио, пут обала талијанских. Али пакосна Јунона, видећи га тако близу својој мети, нареди Еолу да разузда бијесне вјетрове, који ће подићи страшну олују и Енеју и другове му избацити на обалу жарке Африке. Вергилије је ту олују тако дивно описао, да је она за свагда остала у људском памћењу. За описом олује долази величајна слика о љутњи бога Нептуна који, ушавши у траг пакосном дјелу своје божанствене сестре, устаје из морских дубина и помаља мирну главу на водено површје:

. graviter eommotus, et alto Prospiciens summa lacidum caput extulit unda.

У овом је Вергилијевом стиху управо скулпторски саздана величанствена мирноћа воденог цара који, ма да је озлојеђен на самовољни поступак потчињених му валова, (које ће укротити једним циглим мигом), не хоће ипак да ода унутрашњег немира на свом боговском лицу. Сад, ма колико човјек био измирен с мишљу да пред собом има просту транзлатацију Вергилијева епа на чедну прозу једног још несталоженог језика, он опет зато не може да се задовољи овим сухим, непојетичним и, рекао бих готово, божанства недостојним ријечима српскога

DO У

ia Oki