Srpski književni glasnik

сол сл

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

ћеве. У опису писац му даје портрет овако: „Предузимач грађевина. Човек око 40 година. Зализан; добро али неукусно одевен, по старијој моди. Крут и суров у: покретима. Носи простран а низак оковратник и широку шарену машну, дречеће боје. Ципеле му при ходу јако шкрипе. Има велики златан ланац преко целог трбуха, а на прстима широко прстење...“ У дијалогу физиономија се оцртава потпуније. То је један од Бекових гаврана. Газда Трајко купио је кућу Алексићеву а жеља му је још да добије и руку лепе кћери Алексићеве. На какав незграпан начин овај улизани ћифта изражава своје платонско пријатељство, лепо слика један занимљив моменат у дијалогу, када се газда Трајко заборавља и пред несрећном удовицом и кберју свога пријатеља слади причу о лицитацији њихове куће:

— „Ja дајем шесет и две хиљаде!“ виче неко;._ А "ја шесет пет!“ добацим ја. „Ја шесет седам и по!“ викне опет онај, „А ја дајем шесет осам и по!“ Онда он викнг седамдесет девет, ја скочим. на деведесет и ту је запело. Није више могао да мрдне. хе, хе! Нећеш, велим ја у себи, нећеш вала да ми преотмеш кућу мога пријатеља! А, не дам ја! Кад ја нешто хоћу, онда то мора да буде, Бога ми вам кажем!“ |

Сцена се свршава погађањем стана у Газда Трајковој кући. Газда Трајко уступа стан по врло скромној цени, надајући се још непрестано да ће одобровољити за свој план и матер-и кћер. Међутим, пре тога већ, несрећна породица Алексићева отпочела је свој нови живот. На прозору стоји објава „Стан за самца:“ Г-ђа Алексићка отворила је пансион, у коме она води бригу о кујни, а кћи о собама. Први чин завршује се сценом у којој иза једног ружног призора у коме Олга затиче свога раскалашког брата са слушкињом — Г-ца Алексићева показује стан новом пансионеру професору Протићу.

Олга је вереница Жарковог пријатеља, Петровића, али је тај брак у врло рђавим изгледима. Од богате трговачке кћери, Олга је за ноћ остала са свега десет хи-