Srpski književni glasnik

56 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

љада динара мираза, обезбеђених једном уложном књижицом на њено име. И ако се родитељи њеног заручника противе овој вези, Олга још верује у своју срећу, и то јој и даје снаге да истраје у мучном положају. Њен заручник је честит и искрен младић, али слабије воље и малодушнији. Већ у првој сцени с Олгом, у првом чину, његови непоуздани и недовршени одговори кад је реч о срећи која их чека, показују да он сам скоро не верује у њу, и наговешћују сурвавање последње наде с којом се одважна Олга подржава у своме мучноме положају

У другом чину опет смо у кући Г-ђе Алексићке' у истој трпезарији, иза једног заједничког ручка у пансиону. За столом су, поред домаћице и њене кћери, професор Протић, сликар Жуткић, банкарски чиновник Ђурић и класна учитељица Костићева. Све су то споредне личности. Епизоде у којима се оне јављају у овом чину, у комаду су само ради што живљег и потпунијег обележавања главне личности, Олге. У свима овим разговорима, она је најпаметнија, најразборитија, најотменија духом и срцем. Сцена у којима се развија драма, други чин има две. У. једној је љубавни дијалог између Олге и Петровића, у коме се у главном не износи ништа ново: Олга још верује у своју срећну удају, Петровић још нема храбрости да погледа истини у очи. У другој — последњој — сцени овог чина, на позорницу излази несрећни брат Олгин, чија је свака појава у овој драми предзнак какве несреће. У разговору Жарка Алексића и Ђурића, још у првом чину наговештен је један озбиљан преглед касе у Жарковом заводу, који у осталом кривац чека с бесвесном равнодушношћу, помишљајући већ тада — у најгорем случају — на мираз своје сестре. Када пред крај другог чина на позорницу дојури усплахирен Жарко, тражећи од сестре уложну књижицу, 'ми већ знамо на чему је, и пред каквим је новим ударом и новом срамотом несрећна кућа Алексићевих.

Олга која је са бодром пажњом очувала свој скромни мираз, последњу гарантију своје удаје и своје среће, не

о те

Да