Srpski književni glasnik

а РАИ

ГЕТЕ И ГОСПОЂА ШТАЈН. 927

водим с њом 2“ У другом је писму, блажим тоном, моли још једном, да на све гледа са једног природног гледишта. — Госпођа Штајн није одговорила на ова писма, и кад се вратила идућег месеца из купатила, она и Гете били су раздвојени.

После, касније, од године 1796, опет су се Гете и госпођа Штајн приближили једно другом, наравно са сасвим другим осећајима и поглавито посретством деце обојих и породице Шилер. За цело време она није могла да искине жаоку, која јој је заостала у срцу после раскида с Гетеом, а за жену Гетеову није хтела никако ни да чује нити је говорила лепо о њој. Тако у једном писму (18 новембра 1795) јавља сину, како се Гетеу родило опет једно Рашсопбидееп (РиШрр Рашсопбиаре, копиле краља Ричарда 1 у Шекспирову „Краљу Јовану“), а у другом (14 априла 1796) каже за првог Гетеова сина, којег је волела и који јој је често одлазио, како понеки пут може да разликује у њему „отменију природу очину и простачку природу материну“. Иако је говорила (в. писмо сину Фрицу, 3 фебруара 1794), како увек у своме срцу каже: „Јадни Гете“, у ствари је она од њих двоје била кудикамо несрећнија и усамљенија; то је који пут такође признавала, и у писмима сину, пријатељицама и пријатељима често се сећа „неверника“, час с прекором час са уздахом на уснама.

Најизразитије и у најпотпунијем облику вратила је госпођа Штајн Гетеу мило за драго, или је бар покушала одланути своме срцу, драмом „Дидо“, у којој је оцртала управо карикирала Гетеа у особи песника Огона, а свој одношај према њему у држању Огона према Елиси; чак је реминисценције из опћења с Гетеом и поједина места из његових писама унела у ову драму. Немилостиво је подвукла и истакла све лоше црте, које је њена женска осетљивост па и пакост видела на Гетеу после 1789: Огон је себичњак, чији „морал зависи од његове кујне“ и који проглашује „врлином оно што му је најудобније“; он се додуше некад, како каже, пео у вис за правом врлином,