Srpski književni glasnik

110 у Српски Књижевни ГЛАСНИК.

нара за једно дело исте вредности и често од истог писца које има у своме подлиску за пет пара, — нарочито кад нема времена да га прочита.

Каже се, обично, да нема читања без књиге. То је истина донекле, ако хоћете. Али обратите пажњу на то какве књиге купују људи који имају библиотеку, који воле да читају, речју људи који купују књиге. Они врло ретко купују најновије романе. Они најчешће купују дела историјска, критичка, уметничка, путописна, научна, или, кад већ купују романе, то су романи старијих, познатих романсиера, чија су дела њих надживела: Балзак, Стендал, Флобер, Мопасан, Доде, и тако даље.

Узгред буди речено, како су, релативно, ретки они романсиери који се тако надживе! Колико их је међу онима који су, за један тренутак, били славни и изгледали намењени бесмртности, заборављено после десет годинг, кад нису били заборављени одмах сутра дан по својој смрти2г Какав пример и каква лекција за све наше данашње „геније“ и бесмртнике !

„Зар нисте чули, пише Албер Сем, у свом последњем делу посвећеном „Књизи“, зар нисте чули да се романи Жорж Сандове, који су некада тако радо били читани, не читају више, као ни романи Золини, који су се, пре неколико година, продавали у стотине хиљаде примерака» И мислите ли ви да ће потомство имати времена и одважности да прочита Золиних тридесет или четрдесет свезака од којих свака има по седам до осам стотина страна збијеног текста>»“

С друге стране, данас сваки који хоће да пише, почиње романом, као да нема других књижевних родова. Међутим, ко је год посматрао пажљиво последње књижевне појаве приметио је да је публика, ако је рђаво или никако примала романе, лепо примила књиге посвећене књижевној критици (на пример Жан Жан Русо од Жил Леметра) или анегдотичној историји и историјским мемоарима .