Srpski književni glasnik

ЗАШТО СЕ ВИШЕ НЕ КУПУЈУ РОМАНИ. 109

од својих последњих бројева, дао је неколико интересантних објашњења и обавештења које ми саопштавамо својим читаоцима.

Ниједан од данашњих романсиера међу онима који уживају највећи глас и који се највише читају, па ма којем књижевном правцу они припадали, Пол Бурже, Рене Базен, Абел Херман, Марсел Прево, Анри Лавдан, Пол и Виктор Маргерит, и тако даље — ниједан од њих не штампа се у онолико примерака у колико су се штампали, пре двадесет и пет година, романсиери који су онда били највише цењени и читани.

Докле је, на пример, последњи роман Пола Буржеа, Емигранш, који је изишао крајем 1906, достигао данас, после две године, тек 43.000, дотле су Земља и Нана, романи Емила Золе, у првом издању достигли цифру од 100.090.

Али да оставимо Буржеа за кога се може рећи да има своју, ограничену публику. Узмимо Виктора Маргерита. Ако има романа коме се могла прорицати судбина романа Золина, Лане, то је последњи роман Виктора Маргерита, Просишшушкиња. Предмет, пажња с којом је рађен, таленат пишчев, његово име, све је обећавало велику прођу овом роману. И шта видимог Док је Нана после шест месеца достигла 150 издања, дотле је /7р0осшитушкиња после годину дана тек на 17 издању. Као што видите, има разлике.

Ствар је јасна, романи се више не купују. Као што је пре неколико година речено на овом истом месту: „Ово је убило оно“, новине су убиле књигу.

Преплављена новинама и часописима, јевтиним и актуелним, да оставимо на страну спортове који јој све више узимају времена, публика нема више кад да чита романе. Ако човек не стигне да прочита подлиске у својим новинама које плаћа пет пара, — да не рачунамо целе романе, који каткада излазе у једном броју у магазинима по врло јевтину цену — зашто би он, без неког нарочитог, тако рећи личног, интереса, платио три ди-