Srpski književni glasnik

~ ~

18 Српски Књижевни Гласник.

смишљао шта ће да уради, какво зло. Овоме отров или гајтан, ономе затвор или прогонство. Сад веле само плаче. Зар да су га убили2 То не би била никаква казна. Овако: тело свесно, а без душе. Јуче силан, данас... ништа. Да нам странци реформишу Државу и мичу један по један део наше Отаџбине. Ми ћемо, кад смо се ослободили деспота, сами.“ И покага ми карикатуру: Турчин на коњу кога за вођице држи Енглез, па к њему окренут Рус с кнутом, па уз њега Француз с кесама, па иза њега један сусед..., прикрада се; Грк, Јерменин, Јеврејин и Бугарин, чуде се... Србина нема!... И ту, наравно, највише говорисмо о развијању. Она ми рече, смејући се, да сам јој ја шеста од недеље... „Ви, Мадам, једна Францускиња, и четири Енглескиње: сваки дан по један интервју“. ИМ то дошло отуд што неки новинар слагао да смо се развиле. Нећемо се развити, него ћемо се друкче завити: опет јашмак и фереџа.“ Једва чека, вели, ту промену, те неће моћи Донме готово развијене, да их брукају. „Оне су и дрске: на проглас Устава, њих су официри поздрављали барјачићима, оне су официре отпоздрављале конфетима. Странци видели, па мислили да су то Османлике. Устав смо добили готово без крви, (само се просула крв неколико шпијуна и издајица); за ово би се крв пролила потоцима. О развијању жена чули хоџе и дервиши, па ишли у Комитет и претили крвавим демонстрацијама. Устав не преиначује веру, него да смо сви пред законом једнаки: нема више Турчин, Грк, Бугарин, Јеврејин...“ Ово све с бог-зна каквим задовољством изговарају. „О, Мадам!“ рече задовољно. „Имамо слободу; слободно помињемо: слобода, месец, звезда. Нисмо смели штампати реч звезда зато што се тако зове палата тиранина Абдул-Хамида. А на два комада су пребивене маказе оне тиранке што се зове Цензура. Мој муж није затваран ни протериван, те да из мене говори моје огорчено Ја. Из мене говори кћи Турске, огорчена на зла Турској чињена...“ Дође јој муж, мајор, члан Комитета; говори са мном о спољној политици;