Srpski književni glasnik

У Писма из СОлУНА. 19

помену конфедерацију балканских народа. „Чим уредимо ово велико што смо започели, одмах ћемо мислити на враћање својих провинција...“

Један официр из Комитета замоли ме да посетим харем његова старијег друга Џемал-беја, кајмакама (потпуковника). Наравно, и овај харем је на Јалијама, јер ту највише седе чиновници. Пуна соба жена: њихов празник „кандил“. Знале су за мој долазак, па су се, зацело, бирале лепе. Осим две, све Цариграђанке, официрске жене и кћери. Све нове. Ко би рекао да су то турске жене! Све обучене као ми; девојке очешљане као наше девојке, с црним машнама као твоја Булка. Све говоре француски, осим домаћице. Од свих најлепша домаћица: мајка јој Черкескиња. Мислио би човек да су Европљанке, да се не поздрављају турски (темена, темена); и кад не би оволико волеле Турску; кад небио њој говориле као кћери о мајци; кад се не би свом душом радовале њену препорођају; кад је не би са сузом у оку браниле од напада туђинаца. Старе су фанатици... „Кад би неко пошао на Стамбол, на Врата Блаженства: стогодишњи би се старци исправили, од четрдесет дана деца проходала би, само би се онда жене развиле све би пошло за Санџаги-Шерифом (пророковом заставом) да брани, да не да Стамбол, Цара градова!“ Тако је једном једна старотуркиња викала, а после раздерала хаљину на прсима, зарикала. Нове су патриотке: оне своју Отаџбину воле паметно... И разговарају се по турски, док једна говори, друге слушају. Говориле смо о француској литератури. „Много и радо читамо све, само не Лотијеву Азишјаду: у њој ништа стварно.“ А Разочаране> Оне ни за ово не признадоше да је што стварно; само рекоше да је књига написана врло

"лепо... Па и с њима говорих о развијању. Једне ре_коше да би се пре убиле но што би се развиле. Друге

да никад не би изишле из куће. Кад овако говоре старотуркиње, ја им верујем; новима не, никако. Узалуд су ми доказивале како је у Корану, да им мушко ни руку не

о