Srpski književni glasnik

20 Српски Књижевни Гласник. Ки.

види, н гласа не чује, и да јашмаком крију косу а широком хаљином контуре тела; и да оне не маре што се кћи Мухамедова с људима разговарала, ја им не верујем. И ако не знају Европу, из књига знају како живе европске жене, и неприродно би било да и оне не пожеле нешто живота. Оне сад не живе но животаре: затворене, саме; у њихне одаје споља ни жена не погледа, и ако су прозори без кафеза и отворени.

Овде, колико су се год пута собна врата отворила, толико су се пута гошће муслиманке тргле и подигле чаршаф на лице. Ја сам се сећала да је код куће домаћин, те их је могао видети кад се отворе врата. Највише се кријаше једна, што кад говори турски, изговара као ја. Млада, отмена, официрска жена: „Одакле ли јег“ мислила сам. И најпосле она мени српски: „Ја умијем као ви, Госпођо.“ Радосно изненађена рекох: „Ви сте“.. — Из Херцег-Босне. Кћи сам Али-Мехмед-паше Ризванбеговића, унука сам Али-Галиб-пашина. У Мостару сам се родила и била до своје седме. Мој покојни отац. говораше ми: Ама зар ти мислиш да си Туркиња2 па ми се смијаше. ИМ говорио ми да крв није вода, а ја то никад нисам осетила као данас, кад сам с вама“... Турске су жене радознало слушале говор њима непознат, и питале како се то разговарамо. Ја сам им одговорила: „Српски.“ Оне су нас зачуђено гледале.. ах, Лујза, замисли Једна брзо: „Као на Криту... Тамо муслимани не знају турски, сви говоре грчки. У Јањини хоџе у џамијама службу служе на грчком; а кад неки муслиманин пође у турски суд, он поведе тумача“. — Е тако истоу нас,“ рече Ризванбеговићева и лако порумене. Једна брзо окрете разговор на развијање, и ватрено ми доказиваше: зато што се крију од мушких, у њих нема певачица, кафешантанских жена, и непоштених. Ја се на ово слатко насмејах. Признадох јој да ради тога нема првих и других. Али трећих... У ком народу њих немаг Више мање, истина... Слободно је у очи погледах кад рекох да ја Туркиње добро познајем, те она не продужи.