Srpski književni glasnik

МОЈ ЖИВОТ.

(ПРИЧА ЈЕДНОГ ПАЛАНЧАНИНА).

Управник ми рече: „Држим вас само из поштовања према ваше уваженом оцу, иначе бисте ми ви давно излетели“. Ја му одговорих: „Сувише ми ласкате, ваша преузвишености, кад мислите да ја умем летети“. И онда чух, како рече: „Уклоните овог господина — он ми вређа живце“.

После два дана отпустише ме. И тако сам ја, за све време, како ме сматрају за одраслог, на велики јед мога оца, варошког архитекте, променио девет дужности. Служио сам по разним надлештвима, али су све те дужности биле налик једна на другу, као капље воде: морао сам седети, писати, слушати глупе или грубе примедбе и чекати, кад ће ме отпустити.

Отац је, кад му приђох, седео дубоко у наслоњачи, са затвореним очима. Његово лице, мршаво, сухо, с плавим преливањем на обријаним местима (по лицу је био налик на старог католичког оргуљаша), изражаваше смиреност и покорност. Не одговарајући на мој поздрав, и не отварајући очи, рече:

— Да је жива моја драга жена, а твоја мати, твој би живот био за њу извор непрестане туге. У њеној прераној смрти видим промисао Божји. Молим те, несрећниче, — настави он, отварајући очи — научи ме: шта да радим с тобом 2

Пре, док сам био млађи, моји су рођаци и познаници знали, шта да раде са мном: једни би ме савето-