Srpski književni glasnik

ЗИМСКА ПЕСМА.

Преко голих брда јутрос се разлегла Језовита песма студени и циче.

Зар икада цвеће овим пољем ничег Зар ће опет дрва лишћем да се диче> И у мојој души љута зима стегла.

Окићене снегом оголеле гране: Илузија цветног, мирисног априла. Све дише чистотом, као да је била Сарана времена трулога и гнила, Као да смо светле дочелали дане.

Волим ту тишину, кад се мрзне волим, Кад идилске избе ледно цвеће реси. Исмејани моји романтички греси, Сарањени боли, спомени и беси: Само ти остала са погледом холим.

Ти, ледна погледа, најлепша међ свима, Велика к'о туга, к'о природа бела. Ћутиш, ко што ћути околина цела, Као да те судба мог живота клела: Чиста си, и бела, и хладна, ко зима...

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ.