Srpski književni glasnik

ДВА СОНЕТА.

]

Однела си ми младост крадом собом. Ал зашто ниси и сећање на њу2 Спомен на доба, кад сам у чекању

И бол и радост делио са тобом.

Бунован, дуги сан мину у часу, Горак и презрив- уздах ми се оте. У свету нове сагледах лепоте,

Ал борба свима редом снове расу.

Уморни људи, гледам, брижно ходе Свуд око мене, мирно крст свој носе. Сви срећу своју од живота просе.

Живот их лаже, па их шаље гробу, И од природе ствара им грдобу. И мене, видим, истим путем воде...

П Волео сам, с тобом, и боле ми младе. Ко тица из гнезда песма ми излета Из срца. Ти беше и извор и мета За све моје жеље, планове и наде.

Сад царује некад жељен тако дуго Равнодушан, дубок мир, без узбуђења. Нема дневних снова, нема ноћних бдења,

Ал' пусто и празно... Ја бих нешто друго.