Srpski književni glasnik

МОЈ ЖИВОТ. (ПРИЧА ЈЕДНОГ ПАЛАНЧАНИНА). (10) ХИЛ

Долазио је велоципедом доктор Благово. Почела је и сестра да често долази. Опет разговори о физичком раду, о прогресу, о тајанственом иксу, што очекује човечанство у далекој будућности. Доктор није волео наше газдинство зато што је нам је оно сметало да се препиремо, те је говорио, да је недостојно слободна чсвека да оре, коси, да напаса телад, и да ће све ове грубе начине борбе за опстанак људи с временом да пренесу на животиње и на машине, а они ће се занимати искључиво научним истраживањима. А сестра је једнако молила да је што раније пустимо кући, иако би остала до мрклог мрака или да ноћи, онда узбуђењу није било краја.

— Боже мој, какво сте ви још дете! говорила је Маша прекорно. — То је, најзад, чак и смешно.

— Да, смешно је, — одобравала је сестра: — ја увиђам, да је то смешно; али шта да радим, кад нисам у стању да се савладам> Мени се све чини, да рђаво чиним.

У време косидбе сена мене је с непривикнутости болело цело тело; седећи у вече на тераси са својима и разговарајући, ја бих изненада заспао, а они би ми се смејали на сав глас. Будили би ме и намештали за сто да вечерам, мноме би преовладао дремеж, и ја бих, као у заносу, видео ватре, лица, тањире, слушао гласове а не разумевао. А кад устанем у јутру рано, одмах узмем косу или одлазим на грађевину и радим цео дан.