Srpski književni glasnik

736 Српски Књижевни Гласник.

Остајући празником код куће, примећивао сам, да моја жена и сестра крију нешто од мене и да ме чак некако избегавају. Жена је била нежна према мени као и пре, али је имала некакве своје мисли, које није мени саопштавала. Било је ван сваке сумње, да њено раздражење према сељацима расте, да јој живот постаје све мучнији, а међу тим није ми се више жалила. С доктором је сад говорила радије но самном, а ја нисам разумевао, зашто је то тако.

У нашој је губернији био обичај: у време косидбе и жетве долазе радници у вече у газдинско двориште те их часте ракијом, чак и младе девојчице попију по водену чашу. Ми се нисмо тога држали; косачи су и жене стајали код нас у дворишту до мркла мрака, чекајући ракију, а после су одлазили с грдњом. А Маша се у то време љутила и ћутала, или је с раздражењем, полугласно говорила доктору:

— Дивљаци! Печењези!

У селу новајлије сусрећу нељубазно, готово непријатељски, као у школи. Тако су срели и нас. У прво су време на нас гледали, као на глупе и просте људе, који су купили имање само зато, што треба негде денути новац. Смејали су нам се. У нашој шуми па и у башти мужици су напасали своју стоку, терали су себи у село наше краве и коње, па су после долазили да траже за потрицу. Долазили су нам у читавим дружинама у двориште и с грајом су изјављивали, да смо ми, кадсмо косили, захватали крај какве Бишејевке или Семењихе, која нама не припада; а како ми још нисмо тачно знали границе своје земље, то смо веровали на реч и плаћали казну; а после се показивало, да смо правилно косили. У нашој су шуми гулили младе липе. Један сељак из Дубечне, ситничар, који је трговао ракијом без дозволе, поткупљивао је наше раднике и заједно нас је с њима обмањивао на најгори вачин: нове точкове на колима замењивао је старим, узимао је амове за орање и продавао их нама, итд. Али је горе од свега било оно што се до-