Srpski književni glasnik

56 Српски Књижевни Гласник. тију и личност имају наведено једно или два од главних дјела, што раде о њима. То је општи и оправдани захтјев публике, кад се већ хоће да даје библиографија. Г. Мурко вели, да је морао из извјесних разлога да напусти доношење библиографских података, али да су „Фе мећноеп НИвтие!“, најважнија дјела, ипак наведени. То, међу тим, није истина. Овдје, да споменем само нека: нема класичног Јагићевога дјела о постанку словенске књижевности, нема наведених његових истраживања о историји словенске граматике, нема Радченкове књиге о средњој бугарској књижевности, Сиркуове студије о реформној акцији, нема Порфиројеве историје Св. Горе, Поливкине студије о физиологу, нема Новаковићева Душанова Законика, нема Љуб. Стојановића о старим српским штампаријама, не спомиње се да је Руварчева она оштроумна хипотеза о Макарију штампару, и тако даље. Али је за то брижљиво спомињао своје радове и о кући и о столу у Јужних Словена, чак и своју оцјену поводом дисертације Г. Ћурчина „Српска народна пјесма у њемачкој књижевности“. Он је у том ишао тако далеко, да је говорећи о једној Облаковој тврдњи за маћедонске дијалекте, мјесто да наведе капиталне његове „Маћедонске студије“, цитирао своје дјело о Облаку! И због тога, да што чешће спомене себе, он је изостављао друге и што је најгоре: редовно није наводио текстове писаца и издања. А то је оно, што је у овакој литератури најглавније и што се нипошто не смије изоставити. Какве је користи некоме, ко се, на примјер, интересује за Душанов Законик, што ће овдје прочитати неколико реди о томе, кад одатле не може дознати ни гдје да нађе текст његов, ни који је најкритичнији. А кад и наведе кога из литературе, то није увијек оно, што је најбоље. Он ће да наведе за нашу црквену архитектуру, поред Валтровића, не познату студију Г. Андре Стефановића, него Г. Божидара Николајевића; мјесто Шишићеве новије обране Томе Архиђакона, он наводи већ застарјелу Рачкога.