Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 59 ђена и у њега су свијетлија. Својих примједаба има Г. Мурко врло мало, а свога схватања готово ни мало. О записима и натписима у старим рукописима он и не говори, нити их истиче, и ако баш у њима има по некад врло занимљивих ствари. За сву стару југословенску литературу, која је врло оскудна оригиналним поетичним стварима, познати записи монахије Евдокије од важности су и не смеју остати неистакнути. А стари су записи занимљиви и иначе као један докуменат више за општи утицај грчки чак и у стварима, гдје је могло да буде више оригиналности. Његово излагање о Богумилима оскудно је и не доноси ништа ново. ИМ већ садт иза Фикерова дјела о фундагнагитима и оних текстова, који су тамо саопштени, оно је застарило, јер овдје има и нових допуна и доста свјетлијих момената. За матицу југословен · ске и православне словенске књижевности, за Свету Гору, за живот и организацију у њој, за један кнтимнији и ближи поглед, он не осећа потребе; све, што је о том речено у десетак реди не прелази старе и уобичајене фразе. О нашој хагиографској књижевности у ужем смислу Г. Мурко нема ни десет ријечи, а о хронографској није казао у свем ни оно, што се већ до сада зна. Он не зна за, у главном, тачну поставку Г. Ст. Станојевића о склопу Немањине биографије Првовјенчанога; о патри"јарху Пајсију, једној од најзанимљивијих личности у првој половини ХУП столећа, он говори свега у шест реди. Те се све ствари не би могле замјерити неком ко пише само један пријеглед старе књижевности, али за оног ко даје читаво дјело о њој, мора бити тражење веће и мјера оштрија.

Али најслабије стоје у овој књизи библиографски податци, литература предмета. За један научни компендиј са претензијама то је управо главни услов. Историја руске књижевности од Пипина и византијске од Крумбахера имају у томе једну од најбољих особина; то је оно, што их чини неопходним и важним. И за домаће и за странце од огромне је вриједности, кад уз сваку значајнију пар-