Srpski književni glasnik

Милтон. 765

Има један једини лек против зала које ствара слобода задобијена од скора; а тај лек јесте слобода. Када један сужањ напусти своју ћелију, он не може да поднесе у прзи мах светлост дана — он је неспособан да разликује боје или да распозна лица. Али ту не значи излечити га, шаљући га натраг у његову хапсану, већ навикавајући га на сунчане зраке. Сјај истине и слободе може у први тренутак да опсени и да смете народе који су напола ослепили у тамници. Али пустите их нека посматрају у чуду око себе, и они ће брзо бити способни да тај сјај издрже. За неколико година људи ће се научити памети. Крајња жестина мишљења биће ублажена. Непријатељске теорије поправиће једна другу. Раштркани елементи истине пргстаће да се сукобљавају, и почеће да се састају. И на крају крајева из хаоса ће изићи један систем правде и реда.

Многи политичари нашег времена имају обичај да избаце, као једну теорију која се сама по себи разуме, да ни један народ не треба бити слободан, пре него што не постане зрео да се служи својом слободом. Ова максима достојна је оног будале из старе приче, који је

"одлучио да не иде у воду док не научи пливати. Ако

је људима чекати за слободу док не постану паметни и добри у ропству, онда могу заиста вечно чекати.

С тога ми потпуно одобравамо држање Милтоново и других мудрих и добрих људи који су се, поред много тога што беше смешно и зазорно у понашању њихових другова, смело залагали за ствар Народне Слободе. Није нам познато да су песника окривљавали ради особног учешћа у ма којем покудном испаду оног времена. Омиљени предмет његових непријатеља јесте оно његово држање у погледу извршења смртне казне над краљем. Ми никако не одобравамо овај чувени поступак. Ипак морамо рећи — да будемо праведни према толиким одличним особама које су ту победиле, а нарочито да будемо праведни према одличној особи која је ово дело бранила — да ништа не може бити апсурдније од оних