Srpski književni glasnik

Милтон. | 767

Понављамо да не одобравамо извршење смртне казне над Чарлсом; не можда с тога што устав изузима краља у питању одговорности, јер знамо да све такове максиме, ма колико изврсне, имају своје изузетке; а још мање с тога што би имала каквих нарочитих обзира према њему ради његовог карактера, јер мислимо да га његова осуда описује са савршеном праведношћу као „тирана, издајицу, крволока, и народног непријатеља“; него зато што смо убеђени да је та мера била од грдне штете ствари слободе. Онај који је њоме био уклоњен, био је сужањ и талац: његов наследник на којега је сваки роајалист сместа пренео своју верност, био је на слободи. Пресбитерианци не би се никад били могли сасвим измирити са оцем — у њима није било толико укорењено непријатељство према сину. Велико тело народа посматраше исто тако овај поступак са осећајима које, ма колико неразумне, не би смела повредити без страха ниједна влада.

Али и ако мислимо да је понашање краљоубица за осуду, Милтоново понашање изилази пред нас у сасвим другојачијем светлу. Чин је био свршен. Натраг се више није могло. На зло се било нагазило; и задатак је био да се то зло по могућности што више смањи Ми осуђујемо поглавице војске што нису попустили народном мнењу; али не можемо осуђивати Милтона што је желео да измени то мнење. Оно исто осећање које би нас суздржало да не изведемо то дело, навело би нас, после свршеног чина, да га бранимо од махнитости ропских душа и од предрасуда. За спас народне слободе, желимо да оно није било учињено, јер је народ над тим негодовао. Али, за спас народне слободе, исто би тако желили да народ тај чин одобрава кад је већ био извршен. Ако се шта више може желити у погледу Милтоновог оправдања, то се може наћи у Салмасиусовој књизи. Ову бедну ствар с правом посматрају данас једино као кулу светиљу ловаца речи, који желе да постану државници. Слава онога човека који је ово дело побио, „Аепеае таст Чех га“, дала је тој ствари сав онај глас који она ужива